Krajem avgusta i u prvoj polovini septembra prof. dr Dragana Stojanović-Novičić obavila je istraživanje u Fondaciji „Paul Zaher“ u Bazelu (Švajcarska), sa ciljem da obogati nastavu na kursu koji drži u okviru Žan Mone modula „Muzički identiteti i evropska perspektiva: interdisciplinarni pristup”, a koji se odnosi na promene sredine, odnosno migracije kompozitora i njihove različite aktivnosti u novom okruženju, kao i na posledice tih promena na njihovu poetiku. Prof. dr Dragana Stojanović-Novičić je svoju pažnju usmerila prevashodno na delatnost i dela Edgara Vareza (Edgard Varèse, 1883-1965) u vreme njegovog boravka u Americi; u vezi sa ovim, koncentrisala se na Kolekciju „Edgar Varez“ koja je jedna od reprezentativnih zbirki Fondacije „Paul Zaher“. Takođe, bavila se i boravkom Bele Bartoka (Béla Bartók, 1881-1945) u Americi, gde je Bartok, ne želeći to, proveo poslednjih pet godina života (1940-1945). Prof. dr Stojanović-Novičić došla je do nekih zanimljivih, pa i intrigantnih otkrića proučavajući Varezovu ostavštinu, ali i do brojnih dragocenih informacija, koje grade narativ o Bartokovim „američkim“ godinama.
Prof. Dr Stojanović-Novičić je izučavala prepisku Edgara Vareza koja je pohranjena na mikrofilmovima. Tako se, između ostalog, iz pisma koje je Arnold Šenberg (Arnold Schönberg, 1874-1951) poslao Varezu 1922. godine, došlo do saznanja da se on veoma protivio izvođenju svoga dela Pjero Mesečar (Pierrot Lunaire, 1912) u Americi, jer je mislio da delo neće biti dobro i temeljno pripremljeno i sumnjao je u to da će biti protumačeno na odgovarajući način. Međutim, uprkos tome, Varez je, kao čelnik Međunarodnog udruženja kompozitora (International Composers’ Guild), istrajao u svojoj nameri, tako da je do izvođenja ipak došlo 1923. godine. Šenberg je protestvovao i zbog toga što od 27 autora čija su dela do tada izvođena na koncertima društva, nijedan nije bio Nemac. U jednom od kasnijih obraćanja Varezu (1939) Šenberg, iako odbija jednu Varezovu ponudu, piše prijateljskim tonom, prognozirajući da će proći još dvadesetak godina dok nove generacije ne shvate njegov (Šenbergov) opus.
Poseban značaj imaju pisma koja je Varezu slao Džon Kejdž (John Cage, 1912-1992). U prvom od njih (iz januara 1941. godine) Kejdž izražava svoje dopadanje tekstom koji je Varez objavio krajem 1940. godine i u kome je govorio o organizovanom zvuku (tj. muzici) u zvučnom filmu (“Organized Sound for the Sound Film”). Međutim, već sredinom iste, 1941. godine, Varez, saznavši da Kejdž planira da za neke svoje projekte koristi izraz organized sound, Kejdžu piše preteći telegram u kome zahteva da se poštuje to da je organizovani zvuk njegovo otkriće i da ga drugi ne smeju koristiti. Iz toga se jasno vidi da Varez nije samo uzgred i lakonski pominjao organizovani zvuk, već da ga je zaista smatrao svojim autorskim patentom.
Prof. dr Dragana Stojanović-Novičić pronašla je i pismo koje je Bela Bartok pisao Varezu 1942. godine, a koje pokazuje da su oni, živeći u izvesnom periodu istovremeno u Njujorku, gajili prijateljski odnos. Iz jednog pisma koje je Đerđ Ligeti (György Ligeti, 1923-2006) poslao Varezu (marta 1957. godine) iz Kelna, došla je do saznanja da je i sam Ligeti planirao da se preseli u SAD. Dakle, njegov odlazak iz Mađarske u zapadni deo Evrope nije bio njegova primarna namera, već je bio planirao da se nastani u Americi. Jedno pismo Leonarda Bernštajna (Leonard Bernstein, 1918-1990) iz 1964. godine svedoči o tome da je Varez bio plahovite naravi, i da je ponekad neprimereno reagovao, otkazujući neke interpretacije svojih dela samo zato što nije dirigovao dirigent koga je on želeo da vidi na podijumu.
Iz različitih publikacija koje se odnose na Edgara Vareza prof. dr Dragana Stojanović-Novičić došla je i do saznanja u vezi sa upotrebom sirene u njegovim delima. Varezova Hiperprizma (Hyperprism, 1922/23) najpre nije uključivala sirenu. Varezu se dopao određen, tada novi, tip sirene koju su koristila vatrogasna kola u Njujorku (i koju je prvi put čuo u toku jedne od proba za izvođenje Hiperprizme), isplanirao je novi sloj svoje kompozicije i pokušavao da za ovo delo upotrebi upravo jednu sirenu koju bi pozajmio iz profesionalnog arsenala njujorških vatrogasaca. Zbog tih čudnih zahteva, savetovano mu je da se obrati gradonačelniku Njujorka. Pošto nije uspeo u ovoj svojoj nameri, Varez se okrenuo Odseku za akustiku (Department of Acoustics) koji je delovao u okviru Fakulteta nauke (School of Science) na Univerzitetu Kolumbija (Columbia University), za koji se ispostavilo da poseduje identičan instrument kao i vatrogasna služba; nadležni su traženu sirenu dali Varezu na pozajmicu. Ovo je pokazatelj kako su Varezov praktični život i njegovo dnevno iskustvo direktno uticali na njegova kreativna rešenja, odnosno ukazuje na njegovo neposredno reagovanje na podsticaje iz spoljašnje sredine (buka Njujorka) koja ga je i inače uvek posebno privlačila. Ovakva saznanja usložnjavaju i pitanje srodnosti Varezovih pogleda i futurističkih nastojanja. Izgleda da je određena vrsta slobode koju je Varez izvojevao radeći na organizacionim i stvaralačkim projektima u SAD bila nešto za šta je on lično smatrao da duguje američkoj sredini i njenom pristupu umetnosti koji se u pojedinim aspektima bitno razlikovao od evropskog.
Prof. dr Dragana Stojanović-Novičić proučavala je i delatnost Bele Bartoka u Americi. Njegova prepiska sa različitim savremenicima i prijateljima svedoči o tome da, za razliku od Vareza, nije preterano bio impresioniran Njujorkom, niti dinamizmom američkog života u velikim gradovima. U toku petogodišnjeg boravka u Americi borio se sa birokratskim problemima (da dobije američko državljanstvo), sa materijalnom nemaštinom (i pored nekih značajnih porudžbina, stalno je imao problema sa finansijama), a povrh svega, sa bolešću. Sve to ga, međutim, nije sprečavalo da se (u remisiji bolesti) intenzivno predaje svojoj umetnosti – stvaranju kompozicija, kao i proučavanju zbirke Milmena Perija (Milman Parry, 1902-1935) snimljene na tlu Jugoslavije (1933-1935) i da upravo u tom američkom periodu ostvari neke od svojih najboljih kompozicija, kao i etnomuzikoloških radova.
Istraživanje koje je prof. dr Dragana Stojanović-Novičić obavila u Fondaciji „Paul Zaher“ u Bazelu značajno će obogatiti kurs koji će studentima držati u toku novembra akademske 2015/2016. godine.
